Politika- Da li gradska uprava, javna preduzeća i ustanove postoje kako bi olakšali život građanima ili građani treba da olakšaju život onima koji platu dobijaju iz budžeta? Ko tu kome treba da bude pristupačan i profesionalac u svom poslu? Da li su ljubaznost i osmeh samo mit?

Odbornica Alisa Kockar tokom poslednjih nekoliko dana avgusta meseca posetila je gradsku upravu i skoro sva javna preduzeća i ustanove, a sve sa ciljem da preda zahteve za pristup informaciji od javnog značaja. Ipak, ispostavilo se da je ovo putovanje bilo zanimljivije od očekivanog.

Pokazalo se da su institucije uglavnom višestruko nepristupačne, i bukvalno, i u prenesenom značenju: „U velikom broju slučajeva, zahtev sam morala da predam na nekoj drugoj adresi u odnosu na zvaničnu adresu, osoba koja treba da preuzme zahtev nije više bila na poslu jer se radno vreme završavalo negde oko podneva ili je kancelarija zadužena za te poslove bila na drugom spratu, samo sa strmim stepenicama i bez mogućnosti da joj pristupi bilo ko stariji ili bilo koja osoba u invalidskim kolicima, a o roditeljima sa malom decom da i ne govorim.“

Ipak, sve su ovo problemi koji su manje ili više lako rešivi ako ste spremni da uložite dodatno vreme i trud, što se ne može reći i za nedostatak profesionalizma i ljubaznosti. „Ne samo da se dešavalo da osobe kojima je posao komunikacija sa građanima ne znaju šta treba da urade sa zahtevom, nego sam bila i ispitivana – šta to i zašto mene interesuje, u kom svojstvu dolazim, čija sam, šta ću da radim sa informacijama… Na jednom mestu su čak i vikali na mene i poslali me kod direktora, pa sam prvi put osetila čari i te poznate zgode iz osnovne škole. Da nisam bila sigurna kakva je procedura i rešena da obavim posao do kraja, sigurno bih bila obeshrabrena i odustala bih, baš kao što bi učinila i većina građana“, zaključila je Alisa Kockar i kratko dodala da je bilo i nekoliko izuzetno pozitivnih primera gde su službenici ne samo bili prijatni, nego i nasmejani i postupali sa građanima baš onako kako bi i trebalo.

Jasno je da je velik broj službenika preopterećen i svojim i tuđim poslom, da ne mogu uvek da budu jednako dobro raspoloženi i da plate nisu dovoljno velike da bi se mirno živelo. Ipak, svi oni (svi mi) radimo u službi građana i neophodno je da to uvek imamo na umu, kako bi usluga bila pružena i obe strane zadovoljne. Ovako… Ovako se šalje krajnja poruka građanima Zrenjanina da i ne treba ništa da znaju i treba da ih je sramota ako hoće da pitaju, iako je reč o njihovom novcu.