Na sednici Upravnog odbora Fonda „Todor Manojlović“ održanoj u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin“ u Zrenjaninu 25. februara 2022. godine, Upravni odbor u sastavu: Nenad Šaponja, predsednik, Gojko Tešić, Vasa Pavković, Milan Bjelogrlić i Petar Arbutina odlučio je da nagrada Fonda „Todor Manojlović“ za moderni umetnički senzibilitet za 2021. godinu bude dodeljena Slavku Gordiću.
Književnokritička misao Slavka Gordića je u najlepšoj tradiciji onoga što moderni umetnički senzibilitet Todora Manojlovića danas može da znači. Istovremeno, njegovo prozno, esejističko i kritičko delo i delovanje ostavilo je veoma dubok trag kako u savremenoj produkciji srpske književnosti, tako i u antologijskim izborima kojima se svojim kvalitetom preporučilo.
Ako bismo hteli da kontekstualizujemo njegov esejistički rukopis, onda ga sasvim sigurno možemo iščitavati u najlešoj tradiciji koju čine Stanisalav Vinaver, Todor Manojlović, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin.
U poslednjih nekoliko decenija, kritičarski i esejistički rad Slavka Gordića temeljno i odgovorno zagovarao je najviše modernističke vrednosti srpske književnosti, ne zananemarujući tradicionalni kontekst.
Slavko Gordić je rođen 1941. u Dabrici (Stolac, Hercegovina). Piše prozu, književnu kritiku i esejistiku.
Knjige proze: Vrhovni silnik, 1975; Drugo lice, 1998; Opit, 2004; Rub, 2010. Posle ruba, 2020
Knjige eseja, kritika, studija, ogledi: U vidiku stiha, 1978; Slaganje vremena, 1983; Primarno i nijansa, 1985; Poezija i okružje, 1988; Obrazac i čin – ogledi o romanu, 1995;
„Pevač” Boška Petrovića, 1998; Ogledi o Veljku Petroviću, 2000; Glavni posao, 2002; Profili i situacije, 2004; Savremenost i nasleđe, 2006; Razmena darova, 2006; Kritičke razglednice, 2008; Traganja i svedočenja, 2011. Ogledi o Ivi Andriću, 2013. Srodstva i razdaljine: ogledi i dnevnički zapisi, 2014. Osmatračnica, 2016. Među svojima, 2020.
Priredio je izabrane pesme Miodraga Pavlovića (1978), Stevana Tontića (1995), Jovana Jovanovića Zmaja (2003), izabrane pripovetke Veljka Petrovića (2000), izabrana dela Veljka Petrovića (2003), pripovedačko-romansijerski segment izabranih dela Milana Kašanina (2003) i tri knjige izabranih dela Ive Andrića (2010–2012).
Pojedini esejističko-kritički tekstovi su mu prevođeni na nemački, poljski, mađarski, slovački, slovenački i francuski. Za knjigu Primarno i nijansa dobio je Nagradu Društva književnika Vojvodine za najbolju knjigu godine, za Profile i situacije nagrade „Laza Kostić” i „Đorđe Jovanović”, a za Razmenu darova Nagradu „Sreten Marić”. Dobitnik je Novembarske povelje Novog Sada i Nagrade za životno delo Društva književnika Vojvodine.
Bio je dugogodišnji profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, do 2009. godine, i glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (1992–2004).
Fond “Todor Manojlović” svoj rad i angažman otpočeo je 21. juna 1991. godine sa ciljem prikupljanja književne zaostavštine, proučavanja, objavljivanja, popularisanja dela i čuvanja imena Todora Manojlovića, imajući u vidu značaj njegovog dela i njegovih uticaja.
Todor Manojlović (1883-1968), pesnik, dramski pisac, esejista, književni i likovni kritičar i prevodilac ostavio je za sobom značajnu, ali nedovoljno istraženu zaostavštinu. Rođeni Bečkerečanin, ali po svom opredeljenju građanin Evrope, svojom zrelošću i širinom poznavanja moderne književnosti i umetnosti, uticao je na obnovu srpske poezije još u vreme Prvog svetskog rata. Učestvovao je u zamahu koji je modernistički pokret dobio u posleratnom periodu. Pojava prve drame Todora Manojlovića „Centrifugalni igrač“ (1930) smatra se početkom moderne srpske drame. Pored Stanislava Vinavera, bio je najobrazovaniji pisac proteklog dvadesetog veka koji je pisao na nekoliko svetskih jezika. Jedini je autor istorije moderne evropske i svetske književnosti (pre Huga Fridriha) i teoretičar koji je pre T. S. Eliota uspostavio osnove modernog shvatanja književne tradicije.
Trideset godina aktivnog angažmana i delovanja Fonda „Todor Manojlović“ u okviru Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin“ dalo je vidne rezultate i opravdalo je svoje postojanje. Ustanovljena je prestižna nagrada pod nazivom „Nagrada za moderni umetnički senzibilitet“ koja je profilisana u jednu od vodećih nagrada u Srbiji. O laureatima odlučuje Upravni odbor Fonda, uz aktivno učešće prethodnih dobitnika Nagrade i angažman zaposlenih u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin“.
Upravni odbor Fonda čine: predsednik UO, Nenad Šaponja (pesnik, esejista i kritičar) Petar Arbutina (književnik i kritičar), Gojko Tešić (profesor, književni istoričar, esejista, bibliograf), Vasa Pavković (književnik i književni kritičar) i upravitelj Fonda, Milan Bjelogrlić (direktor Gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin”).
Ime laureata proglašava se najčešće 17. februara, na dan rođenja Todora Manojlovića, nagrada se, prema dogovoru sa dobitnikom, dodeljuje u Baroknoj sali Gradske kuće u Zrenjaninu. Nagrada se sastoji od novčanog iznosa, povelje i objavljivanja knjige laureata nagrade u ediciji „Feniks“ u okviru izdavačke delatnosti Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin“.
Nagrada se dodeljuje stvaraocima iz različitih oblasti umetnosti čije delo je u saglasju sa bićem i stvaralaštvom Todora Manojlovića. Dosadašnji dobitnici nagrade Fonda „Todor Manojlović“ su:
za 1992. godinu Miodrag Pavlović
za 1993. Milorad Pavić
za 1994. Miodrag B. Protić
za 1995. Đorđe Balašević
za 1996. Dušan Kovačević
za 1997. Marina Abramović
za 1998. Miroljub Todorović
za 1999. Momo Kapor
za 2000. Pavle Ugrinov
za 2001. Jovan Hristić
za 2002. Jovica Aćin
za 2003. Vida Ognjenović
za 2004. Miroslav Josić Višnjić
za 2005. Radovan Vučković
za 2006. Oto Tolnai
za 2007. Muharem Pervić
za 2008. Milena Marković
za 2009. Želimir Žilnik
za 2010. Mileta Prodanović
za 2011. Saša Rakezić (alias Aleksandar Zograf)
za 2012. Laslo Vegel
za 2013. Slobodan Tišma
za 2014. Festival “Dezire”
za 2015. David Albahari
za 2016. Isidora Žebeljan
za 2017. Sava Damjanov
za 2018. Vladan Radovanović
za 2019. Radivoj Šajtinac
za 2020. Vladimir Pištalo
